Iznenadio sam se kojom brzinom ljudi voze bicikle, pričam o svim dobima i polovima. Ako mi u Srbiji vozimo po gradu prosečno 18km/h ovde se vozi 25km/h. U velikom broju ulica postoje tzv. Bike lanes, rezervisana mesta na putu sa obe strane kolovoza samo za bicikle. Na semaforima, bicikle stoje prve pa iza automobili jer je tako prirodnije.
Ljudi su glasni samo u kafanama. Na ulici, u prodavnicma, prirodi sve je smanjeno na minimum. Svaki dan sam imao osećaj da je neradni dan i da je praznik jer je tada Subotica mirna kao Karlsruhe, a ovde je to normalno. Čak sam imao osećaj da ne smem da pričam dok prolazimo kroz neko naselje jer je sve tako tiho i mirno. Većina stanova nema zavese, privatnost dnevne sobe ili kuhinje većini nije bitna.
Desila se i mala evolucija turaka i njihovih donera i kebaba. Pošto su dominantni sa fastfood hranom, a ima i lepih polu restorana sa sedećim mestima, shvatili su da treba da ubace i pizze u ponudu. Ovim potezom smatram da su digli profit za dodatnih 30%. Ulaganje je dosta minimalno u poređenju sa novim asortimanom. Ako si kebabdžija koji nema pizzu, propadaš.
Kombinacija modernog i konzervativnog se fino pokazuje i kroz aplikacije javnih servisa. Pokušali smo kupovinu karata za prevoz, ali naša VISA nije prošla, takođe potrebna je verifikacija preko SMS-a, što je za turiste koji koriste eSIM onda nemoguće. Problem je što zabranjuju jednostavno registrovanje preko mejla i momentalno trošenje s kartice, i time sebi seku noge i ne vide puno evra koje bi stranci dodatno ostavili. Da se ne lažemo, ima mnogo stvari je prilagođeno turistima, znači da ih vole i žele, ali eto trebaće 10 godina da poprave ove tehničke sitnice.
Još jedan paradoks je vezan za Stadmobil. To je rent a car servis, i dobra je stvar što nemaš nikakvu interakciju sa ljudima. Bukvalno iznajmljuješ auto kao električni trotinet. Treba ti aplikacija, sa njom vidiš dostupne modele u tvojij okolini i rezervišeš. Postoje posebna mesta za parkiranje, ravnomerno raspoređena po gradu. Neki ljudi daju svoja dvorišta da tamo bude parkirno mesto za Stadmobil.
Kada si došao do željenog auta, vrata auta otvaraš kroz aplikaciju, a u pregradi za rukavice te čeka ključ. Tako je za aute koji su na otvorenom, a kada su u javnim garažama onda se ključevi auta nalaze u fah boxovima i takođe se otvaraju kroz app.
Dolazimo do paradoksa da može da se desi da tebe tvoj auto ne čeka na mestu, jer ga prethodni korisnik nije vratio. U aplikaciji ti ne vidis istinitu lokaciju auta nego predviđeno mesto gde bi on trebao da bude. Sve ovo zbog zaštite podataka jer ne sme da se prati i javno prikazuje prava lokacija vozila, zbog strogih zakona u Nemačkoj po pitanju privatnosti. Tako se Philppe ispalio kada je trebao doći po nas na željezničku, ali je brzo mogao da nađe drugo vozilo.
Ovi zakoni su delom i vezani sa tim da Google street u velikom delu Nemačke ne radi, zabranjeno je jer ljudi nisu želeli da im kuće budu javno dostupne.
Starije zgrade tj. stanovi koji se iznajmljuju moraju da budu okrečeni u belo kada napuštaš objekat. Tako je u i Mađarskoj a i kod nas u Vojvodini počinje da važi to pravilo. Možeš i da ostaviš depozid za krečenje ili uradis to sam kada izlazis.
E sad, ono na šta smo mi navikli je gletovanje pa farbanje, ako je neki zid lošiji prvo mrežica pa lepak pa gletovanje pa farbanje. Toga ovde nema. Zidovi su jednom dobro i ravno urađeni, ugletovani i prelepljeni hrapavim belim tapetama. Ovo je praktično iz više razloga. Pukotine u zidovima koje se neminovno dese tokom godina se ne vide jer su iza tapeta. Tapete se stalno prekrečavaju novim i novim slojem i uređenje tj. osveženje stana je mnogo brže gotovo je ti samo treba farba, valjak i četka. Molerima je dobro jer im je ovaj posao uvek zagarantovan kao smrt grobarima. Za ovaj naš stan od oko 70m2 moler je uzeo 2500eur, da sve ubeli. Realno 2-3 dana posla.
Primetio sam i jednu dobru foru sa automatskim semaforima. U nekim ulicama postoje samo žuto i crveno svetlo za aute. Kada ne gori ni jedno ti praktično ideš ulicom kao da ne postoji raskrsnica tj. ti si na glavnom putu i ni ne znaš da ima semafor ako se baš ne zagledaš. E sad ako se zagužva i dođe do saobraćaja iz suprotnih ulica tebi se pali trepćuće žuto pa crveno. Posle ovog talasa sve ide kao na pocetku priče.
Kažu da je Karlsruhe jedan od prvih nemačkih gradova koji je planski građen. To se i vidi po dobrim vezama izmedju ulica i prečicama. Grad je građen kao sunčevi zraci sa prstenovima koji seku te zrake. Lepo je pokriven tramvajima koji postaju metro i idu ispod zemlje kada prolaze kroz centar grada i okolinu dvorca.
Novo za mene je što sada vidim mnogo više indijaca nego pre 10 15 godina. Čak je i kod poslovnog partnera kod koga smo bili u poseti došao jedan mladi stručnjak za hardver. U hamburgerdžinici me uslužila indijka sa sve crvenom tačkom na čelu…
Usađena im je u svest ekologija, štedljiva potrošnja energije. Klime ne postoje u stanovima. Fen za kosu ima oznaku Eco, kada koristiš mlaki mod grejača. Usisivači od 1.6kW – što je kod nas standard ovde ne može da se kupi za domaćinstvo. Kod njih je to 700W.
Na pijaci nema bakšisa, ne postoji kao pojam. Vraća se svaki eurocent. Svaki prodavac ima specijalni držač za sitniš po apoenima kao za žetone u kazinu.
Pijaca je socijalno mesto. Tu su i mladi i srednji i stari ljudi. Oni koji su preko 20 godina dolaze ovde na druženje, služi se mobilni espresso. Ustvari sve je mobilno, nema stacioniranih tezgi. Kombii im se otvaraju sa strane a tu su onda vitrine hladne i tople.
Kod nas je sramota ako si u dvadesetima da ideš na pijacu po voće, povrće i meso. Ovde je to zabava, izlazak, druženje. Kafica, krosančić, parče kvalitetnog hleba sa puterom ili sirom.
Ono čemu je ovaj vajb najpribližniji je kada mi imamo zimski vašar i mladi se okupe oko kuvanog vina i muzike. To je kod nas samo jednom godišnje a ovo je svaki vikend. Recimo naša mlečna pijaca u Subotici, bi malim promenama dizajna i arhitekture vrlo lako mogla postati nešto slično ovome o čemu pričam.
U samom centru ali i šire su uglavnom stambene zgrade sa 3-4-5 spratova.
Ima igrališta ali i jednog zanimljivog koncepta parkova. Zamislite između zgrada da postoji jedna ogromna livada, mi bi smo tu naravno uglavili još jednu zgradu, ali nemci su ovu livadu isparcelisali na oko 10x30m površine. Ljudi koji većinom žive u stanovima mogu da iznajme ili kupe ove parcelisane bašte. Naprave malu kuću, praktično kamp vikendicu, roštilj, zasade nešto i uživaju u prirodi i suncu.
Ima mnogo drva, šiblja, bašte su ispresecane stazama kroz koje se prolazi peške i biciklama, kao kroz park. Sve to nedaleko od centra grada. Svako uređuje svoj prostor onako kako želi. Ovde su obezbeđeni voda i struja.
Ima ona legenda, kada ce u Srbiji biti bolje? – kada budemo znali da napravimo šahte kako valja… Šahte su samo završni element, osnova tj. temelj je najbitniji. Nemci znaju kako da naprave temelj, a još jedno opažanje je kako razdvajaju put za auto od biciklističke ili pešačke staze. Uglavnom je to sa 3 bankine – ne sa jednom kao kod nas. To su na primer 2 prizemne bankine u ravni sa putem a poslednja je izdignuta. Uglavnom je svaka bankina drugi tip kocke.
Putevi nisu novi, ali su ravni. Ima pukotina ali nema rupa, spojevi tramvajskih šina sa asfaltom su omeđeni katranom zbog vibracija.
Još uvek me fascinira završna obrada nemacke tj. zapadnih zemalja, govorim konkretno o građevinskim radovima. Tu se vidi jačina i stabilnost zemlje.
Česta je i tema da li je ovde jeftinije ili nije, pogotovo je u raspravama cena hrane. Ja bi to opisao ovako: u prodavnicama je hrana isto košta ili malo više ali kvalitet je oko 20% u korist nemačke. Zato je ipak jeftinija.
Fastfood i restorani imaju znatno više cene od nas. Gradivni element ovih cena nije samo kvalitet hrane nego i radna snaga tj. ruke koje ti pripremaju hranu. To je najveći nosilac mnogo većih cena nego kod nas. Ovde je već normalno da crni ljudi i non evropljani pripremaju hranu, a kod nas ih recimo Boss čuva samo u kuhinji (ne vidiš ih) a beli ljudi konobarišu. Ovo će se promeniti u narednih 10 godina i kod nas.
Kada su ljudske ruke i ljudska fizička snaga uključeni u proces proizvodnje, to se najviše odražava na cenu. Zanat se plaća, majstorstvo je vredan asset.
Mašine i alati napreduju i zato vlasnici biznissa žele da imaju što više mašina, jednostavnih procesa i da ne zavise od majstorstva i konkretnog radnika. Ovim načinom poslovanja oni mogu da zaposle manje inteligentnu radnu snagu, kojoj ne treba dugi proces učenja i uhodavanja.
Automatizovani procesi koji zahtevaju samo minimalnu ljudsku upletenost i kontrolu. Standardizacija i šabloniranje, sve ide ka tome i to je normalno kako napredujemo kao društvo.
Kada se nešto dobro standardizuje otvara se horizont za nove stvari gde je opet konkretno umeće, kreativnost i mašta čoveka bitna, dok se i to ne automatizuje, i tako isponova i ponovo ka novim dostignućima. Idemo ka tome da se težak fizički rad, koji najviše pogađa kičmu kompletno istrebi.
Baš radimo za jednog klijenta koji pravi specijalizovana vozila koja kopaju rupe, kanale, seku zemlju vodom, imaju usisivač za sav ovaj šut… Jedan operater na tom vozilu može da napravi čudo, bez da se oznoji i najmanje.
Sada sam peti put u Nemačkoj u rasponu od 15 godina, i prvi put imam osećaj da osoblje koje nas služi manje zna engleski nego ranije. Možda zato sto su doseljenici pa znaju samo svoj rodni i naučili nemački, a engleski… kome to još treba.
