Na Lifehackeru sam pročitao članak koji me je nadahnuo na ovu temu. Ona je ižvakana i prežvakana ali uvek dobrodošla onima koji se bore sa svojim kilama i zdravljem.

Pre 3-4 godine sam imao 75kg i godinu dana pre nego što sam prestao da treniram ugojio sam se 10ak kila. Sada sam na 87 i tu stojim bez većih varijacija. Kada sam se ugojio nekako sam sam od sebe počeo manje hleba da jedem, skroz opušteno i neprimetno. Takođe sam počeo mnogo sporije – duže da jedem. Lepo sažvačem hranu i još više uživam u njoj.

Primenio sam jedino pravilo koje sam striktno naterao sebe “jedi dok prvi put ne osetiš da ti je dosta“. Ako i ostane nešto u tanjiru, neće se baciti jer i moj kucko Walter mora da dobije obrok, tako da sam foru “da se ne baci” prevazišao.

Volim sve da pojedem, testenine i fastfood su često na meniju, i obavezno 3 obroka na dan. Doručak oko 10h, ručak oko 16h i večera oko 21, a između 3-4 čaše vode ili druge tečnosti.

No dosta o meni, ono što želim da Vam pričam je to da ljudska psiha radi tako da ako recimo jedete čips, nešto vas tera da morate isprazniti kesicu do kraja, popiti sav sok iz čaše ili pojesti sve iz tanjira, da to bude prazno.

Naravno prave se i velika pakovanja čipsa, keksa, i ostalih grickalica i njih morate uvek do kraja da pojedete jer ne daj bože da nešto ostane, da je otvoreno a nije pojedeno, greota… Okanite se toga.

Mislim da japanci imaju sjajan način za dijetu, pravilo je jednostavno: jedite iz malih porcija-malih tanjira sa malom kašikom i malom viljuškom, recimo supicu iz šolje za čaj, sa kafenom kašičicom a meso i krompir u tanjiriću od kafene šoljice.

Da se vratim na članak na LH-u gde kažu da ako sporije jedete telo ima vremena da skonta kada Vam je dosta, što se ne može desiti ako trpate na brzinu ogromnu količinu.

Francuzi su veoma dobri u ovom primeru, oni jedu male porcije i ne žure da završe svoj ručak, zato su generalno mršaviji od amerikanaca recimo.

Eto par saveta koji uz svakodnevnu šetnju mogu vrlo lepo da Vam pomognu, u pre svega zdravijem životu a kasnije i u gubitku suvišnih kilograma ;)

Sastojci:

- 0,5kg belog mesa
- pakovanje tortilja testa
- praziluk
- majonez
- 2 jajeta
- 1 pavlaka
- so, biber, vegeta po ukusu, kari, origano
- 300-400g pečurki
- jedna crvena babura (seckana na tanke rezance)
- trapist

Priprema:

U zagrejani tiganj sa uljem staviti seckani praziluk na tanke kolutiće, propržiti ga par minuta a zatim dodati sitne kockice belog mesa. Kada meso dobije svetlu boju (bude skoro pečeno) dodati gljive i pržiti sve zajedno dok gljive ne puste vodu i budu pečene. Na samom kraju dodati papriku i pržiti celu smesu jos 5 minuta. Začiniti po ukusu sa gore nabrojanim začinima.

Priprema preliva:
Umutiti 2 jajeta, celu pavlaku i majonez po ukusu. Dodati so i biber.

Kada je smesa u tiganju gotova, dodati pola preliva u nju i sjediniti – izmeštati kako bi se svi sastojici “umotali” u preliv. Sve to uraditi van šporeta.

U tortilje puniti smesu iz tiganja kašičicom tako da ne iscuri pri savijanju u “palačinku”. Svaku tortilju postaviti jednu do druge u vatrostalnu posudu i sve još jednom preliti drugom polovinom preliva. Odozgo se doda trenicani trapis i origano po ukusu.

Sve ide u rernu na pečenje oko 20ak minuta na 200 stepeni, kako bi se preliv stvrdnuo i sir dobio braon-narandžastu boju – zapečen.

Prijatno!