Neki od vas su sigurno pratili i znaju da smo na VIZIshop-u u fazi čišćenja svih brendova i logo-a sa sajta… Tada mi je sinula ideja koju ću pokušati da izložim u nastavku a potaknuta je gašenjem motiva koji su stvarno vrhunski urađeni ali su osuđeni samo na ekranski prikaz u većini slučajeva.

Recimo strip Alan Ford ima fenomenalnu grafiku + ljudi ga vole iz nostalgije i naravno da bi voleli da nose majice sa omiljenim likovima. Ali, mi jednostavno nemamo pravo na štampu i distribuciju istih pogotovo posle uvođenja novog zakona o autorskim i srodnim pravima.

Sadašnje rešenje koje bi nam omogućilo štampu Alan Ford majica bi bilo da se raspitamo ko u Italiji može da nam obezbedi potrebnu dokumentaciju, licence za štampu distribuciju i naplatu ovih majica recimo. Taj neko bi sigurno tražio ogromne pare za otkup iste.

Složićete se da je to Sizifov posao i da bi posle jedne licence za jedan strip u ovom slučaju vrlo brzo odustali od nabavke neke druge licence za recimo neki bend ili poznatog sportistu.

Ideja

Dakle, ne postoji sistem gde će vlasnik prava nad stripom Talični Tom moći da kaže “Evo vam moji originalni radovi, štampajte majice sa mojim likovima, a ja za to hoću toliki i toliki procenat od prodaje” ne veći od 1 ili 0,5$ – micropayment

Ovo je samo proširena verzija iTunes-a ili popularnih sajtova za prodaju komercijalne grafike Shutterstock, Istock itd. (Zamislite da ako želite da kupite muziku od 10 pevača da morate ići do svakog sajta posebno, tražiti gde je download, pa plaćati svaku pesmu posebno… mučenje)

Zašto recimo neki novi ili stari uspešan bend ne bi mogao dodatno da zaradi od prodaje svojih majica, kada već ima uspešan singl. Može, ali bi onda on morao da traži štampariju, morao bi da se dogovara oko cene, rokova isporuke, morao bi da napravi prodavnicu na svom sajtu, neko bi u toj prodavnici morao da radi, što su sve troškovi i nepotrebno gubljenje vremena za jedan bend, koji treba da svira, a ne da se bakće oko majica.

Potencijalno rešenje

Servis zamišljam kao ogromnu bazu autora crteža, sportista, muzičara, glumaca, režisera, vlasnika bilo kog brenda koji će dati svoju saglasnost svakome ko želi da štampa recimo postere sa njihovom grafikom. Postojoa bi API koji bi morao biti uvezan sa servisom i online prodavnicom postera. I kada se desi naručivanje i naplata, servis šalje štamparu originalni fajl za štampu i uzima svoj procenat.

Znači najjednostavnije, ja želim majicu sa likom Madonne i želim da mi tu majicu odštampa lokalna štamparija jer neću da plaćam preskupu poštarinu iz Engleske recimo. Domaća štamparija ima svoj nalog na servisu, povuče fajl, plati i uradi dotičnu majicu.
- Madonna je predhodno dala zeleno svetlo da ta i ta slika može da ide u ponudu potencijalnim štamparima.

Rupa u sistemu ima sigurno, i potencijalnih pitanja šta ako?, kome će koliko?, a ako je ovo ili ono? itd. Verujem da bi se za sve našlo rešenje kada bi se neko posvetio ovom potencijalnom globalno/svetskom servisu.

Nadam se da ovo gore napisano ima nekog smisla i da bar malo “pije vodu”.

Programeri, menadžeri, investitori, ljudi, da li bi ovaj servis po vama imao potencijala?

Sva sreća ja ga nisam iskoristio

Destincija je Subotica > Minhen, kada smo prešli našu granicu i pozdravili se sa mađarskim carinicima pred nama je bila “Evropa”. Više nema pregleda ni na Austrijskoj granici tako da smo bukvalno bez ikakve provere i nužnog zaustavljanja imali “slobodan prolaz”. Potrebno je samo kupiti vinjetu koja važi za prolaz kroz Mađarsku i celu Austriju (nemački autoput je free)

Xdrive navigacija nam je lepo pomagala a teta koja priča iz nje usmeravala baš onako kako je trebalo. Pošto smo išli kolima imali smo tu slobodu da stanemo kada hoćemo što smo uglavnom koristili za kafu i piš pauze. Zanimljiv detalj iz jedne benzinske pumpe nas je sve oduševio

Fora koju koriste na pumpama (da ne moraju da plaćaju socijalni slučaj pred vratima wc-a) je ta da imate automat u koji se gurne 1 euro, on vam potom odštampa papirić koji kasnije možete da unovčite pri kupovini.

Pri izlazu iz Mađarske i gotovo kroz celu Austriju zasađene su vetrenjače koje prave struju, meni baš lepo izgledaju uklopljene u njive i poljane.

Autoputevi su uglavnom sa 3 trake, gde je prva za kamione, srednja za vožnju (preporučljivo od 100 do 150km/h) a treća za preticanje.

Nemačka sela su predivna, sve je zeleno, podšišano, savršena nadmorska visina. Gotovo svaka kuća ima solarne panele na krovu, i stado od oko 20 30 krava koje pasu. Tačno se vidi da im je selo od značaja, mali proizvođači koji ujedinjeni mogu dosta toga da proizvedu.

Nakon pristizanja u varošicu gde smo spavali krenuli smo u centar Minhena u mini obilazak kako bi iskoristili ostatak dana.

Dosta me podseća na Beograd, jedino što ima lepšu arhitekturu, a samo šetalište je tipična Knez Mihajlova.

Još jedan super vid reklame koji koriste sada već sigurno 5 godina je da zgradu koju renoviraju oblože ceradom na koju je odštampana ta ista zgrada u budućnosti (nakon renoviranja). Površinu pametno iskoriste kako ne bi pravili ruglo od grada a plus imaju ogromni prostor za reklamu, idejama nikad kraja.

Generalno se Nemci odlikuju praktičnošću gledam ih kao inženjersku naciju.

Cigarete su dosta skupe i naravno tu je još jedan automat koji ih prodaje Prvi korak je da se ugura lična karta radi potvrde o punoletstvu, a zatim odabir marke. Postoje tri rupe za plaćanje, kartica, kovanice ili papir. Mislim da nisam video ni jednu trafiku jer se novine takođe prodaju automatikom.

Na dosta mesta u centru postoje tzv. mobil bicikle tj parkirališta. Jednostavno dođete do bajka, pozovete broj telefona koji je ispisan na njemu, automat vam naplati vožnju i bežično je otključa. Vaš je da se vozate i da je nakon završenog puta vratite na jedan od parkinga predviđenog za njih.

Mnogo ljudi vozi svoje bicikle, i nema razlike da li je u odelu, da li nose suknju, da li je to fully bajk oprema sa sve kacigom, rukavicama, rancem, šorcem… Jednostavno je to najpraktičnije prevozno sredstvo u centru jednog velikog grada, ako ne morate da nosite ogroman teret.

Ako eventulano ne postoji staza za bicikliste, tada je označena traka na kolovozu širine oko 1m. Lep prizor je kada uglavnom mame voze svoju decu u prikolicama

Oduševio sam se kako prodavnice cipela sortiraju modele. Kod nas je obično tako da vi prvo odaberete cipele koje vam se dopadaju a zatim pitate radnika da li ima vaš broj. Često vam kažu da je baš taj broj rasprodat, vi se smorite u trenutku i krećete ponovo u potragu drugog modela.

Oni su napravili police koje su klasirane po brojvima a na njima su svi modeli iste veličine. Ovako je mnogo manji smor efekat jer odmah vidite koje modele poseduju u kojim brojevima + dobiju radnika više koji ne mora da burla po magacinu tražeći broj za vas…

Na banderama imaju sandučiće za vrećice koje služe za skupljanje izmeta vašeg kućnog ljubimca, nema izgovora da grad bude prljav, sve je obezbeđeno.

Pošto mi je bicikla izložena većem broju očiju ubrzo su usledeli komentari tipa: “E kupio si nove ručke“, “Zašto si kupovao nove ručke?“, “E vidim da su kupio nove ručke” itd…

Sve je sasvim normalno, rukohvati su definitivno upadljivi i bodu oči jer je kontrasnost prisutna.

Ali kada su ljudi počeli da viđaju Jadrankin bajs, zapanjeno sam slušao šta govore: “E pa nisi se ni hvalila da imaš nov bicikl“. “Šta si ti sve to promenila na biciklu“, “Nešto je sve drugačije na tvom biciklu, menjala si delove?“… Za sada je ovakvu ili sličnu izjavu dalo 5 ljudi!

Poenta ovog posta je da male promene, ako se dobro ukombinuju, usklade i pravilno predstave tj. postave, mogu izazvati ogromno oduševljenje, bolju iskorišćenost nečega do sada nevidljivog, a da ta promena nije skupa i da ne zahteva ogromno utrošeno vreme.

U web svetu to često znači promenu palete boja, jače isticanje menija, ili promenu slike katagorije recimo. Mnogo je primera koji mogu da potvrde kako male promene uvećaju prodaju ili posećenost. Takođe je slična priča sa pisanjem što Mooshema dobro prezentuje na svom kompanijskom blogu.

Voleo bih da čujem i neko vaše iskustvo a da je u kontestu gornjeg.

Znam da nema smisla ali ipak krenem ja sa razumnom pričom:

Pa koliko godina imaš (65) i šta si sve probala, zar nisi shvatila do sada da dok se sa sobom ne dogovoriš nema ništa od skidanja kila sa preparatima…

Razlog zbog čega pišem ove redove je njena izjava nakon moje rečenice:

Ma znam ja to, ali to je bilo na RTS-u, a ako se tamo reklamiraju onda to znači da je pravo i da radi, oni ne lažu nikad.

Bukvalno sam se stresao i uplašio koliko jak uticaj na njen mozak ima taj TV kanala, OPASNO! Strašno je što ima hiljade ljudi koji razmišljaju na njen kalup

U poslednje vreme to baš jako dolazi do izražaja. Uhvatim sebe u razmišljanju kako mi fali vremena, kako je dan kratak za ono što želim da uradim ili postignem ili stvorim. Osećam da bi mi najmanje 5 života trebalo kako bi trenutno uspeo da zadovoljim sve svoje želje. Naravno, kada bih imao i tih 5, automatski bi se otovrile nove opcije i ideje bez izlaza. I sve to zbog ovog ludog, brzog i multimedijalnog touchscreen vremena.

Telefon mi je pun podsetnika i jedino sa takvim organizovanim vremenom donekle uspevam da zadovoljim svoju glad za novim, svoj istrazivački duh i ostale egzistencijalne obaveze.

Kao mali, dok nisam imao računar i svoja primanja, često puta mi je bilo dosadno i nekada stvarno nisam znao šta da radim. Ta situacija je sada totalno promenjena i upravo je ona izreka “Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari” – to što mi se desilo

Pored stvaranja porodice, želim da se maksimalno posvetim biciklima, vožnji, održavanju i servisu, želim da gledam filmove, da čitam dobre edukativne knjige, da treniram hokey, da idem na pecanje, da putujem bilo gde, da kuvam, da učim programirati, vežbati i experimentisati sa dizajnom, prodavati, komunicirati. Želim da organizujem, da napredujem, da radim sa drvetom, da naučim rad na cnc mašini ili strugu da sagradim kolibu, da imam više vremena za experimetisanje sa mrežama, wirelessom, kućnom infrastrukturom, alternativnim izvorima energije. Da igram stoni tenis u svojoj budućoj renoviranoj garaži. Da budem baštovan i da gajim vrtove, ukrasne reke i jezera da upoznajem nove biljke, ah ovo je samo mali deo…

A vi ?

Najmanje 5x na dan dobijemo pozive tipa: “Dobar dan, ja sam naručio majicu, pa bih došao po nju kada bude gotova” Indikator na telefonu ispiše da je pozivni broj 011 i već znam kako će dalje da se razvija priča: ja: “Ali gospodine mi se ne nalazimo u Beogradu nego u Subotici“. Posle ovoga običnu bude mala pauza i sledi objašnjenje da će mu kuriri doneti naručeni proizvod.

Na sajtu namerno nismo nigde istakli u kojem se gradu nalazimo a beograđani po difoltu misle da smo tamo. Da li je to zbog veličine grada ili zato što uglavnom sve što požele imaju u Beogradu ne znam, ali se dešava svakodnevno.

Drugi primer jer taj da pri klasičnoj kupovini preko interneta beograđani u 80% slučajeva izostave prefix 011 kada upisuju fixni telefon.

Kakva su vaša iskustva? Jasno mi je da nema mnog net prodavnica koje nisu u Beogradu ali eto baš me zanima.

Na Lifehackeru sam pročitao članak koji me je nadahnuo na ovu temu. Ona je ižvakana i prežvakana ali uvek dobrodošla onima koji se bore sa svojim kilama i zdravljem.

Pre 3-4 godine sam imao 75kg i godinu dana pre nego što sam prestao da treniram ugojio sam se 10ak kila. Sada sam na 87 i tu stojim bez većih varijacija. Kada sam se ugojio nekako sam sam od sebe počeo manje hleba da jedem, skroz opušteno i neprimetno. Takođe sam počeo mnogo sporije – duže da jedem. Lepo sažvačem hranu i još više uživam u njoj.

Primenio sam jedino pravilo koje sam striktno naterao sebe “jedi dok prvi put ne osetiš da ti je dosta“. Ako i ostane nešto u tanjiru, neće se baciti jer i moj kucko Walter mora da dobije obrok, tako da sam foru “da se ne baci” prevazišao.

Volim sve da pojedem, testenine i fastfood su često na meniju, i obavezno 3 obroka na dan. Doručak oko 10h, ručak oko 16h i večera oko 21, a između 3-4 čaše vode ili druge tečnosti.

No dosta o meni, ono što želim da Vam pričam je to da ljudska psiha radi tako da ako recimo jedete čips, nešto vas tera da morate isprazniti kesicu do kraja, popiti sav sok iz čaše ili pojesti sve iz tanjira, da to bude prazno.

Naravno prave se i velika pakovanja čipsa, keksa, i ostalih grickalica i njih morate uvek do kraja da pojedete jer ne daj bože da nešto ostane, da je otvoreno a nije pojedeno, greota… Okanite se toga.

Mislim da japanci imaju sjajan način za dijetu, pravilo je jednostavno: jedite iz malih porcija-malih tanjira sa malom kašikom i malom viljuškom, recimo supicu iz šolje za čaj, sa kafenom kašičicom a meso i krompir u tanjiriću od kafene šoljice.

Da se vratim na članak na LH-u gde kažu da ako sporije jedete telo ima vremena da skonta kada Vam je dosta, što se ne može desiti ako trpate na brzinu ogromnu količinu.

Francuzi su veoma dobri u ovom primeru, oni jedu male porcije i ne žure da završe svoj ručak, zato su generalno mršaviji od amerikanaca recimo.

Eto par saveta koji uz svakodnevnu šetnju mogu vrlo lepo da Vam pomognu, u pre svega zdravijem životu a kasnije i u gubitku suvišnih kilograma

Nisam od ljudi koji vole – mogu da štede, kod mene je gotovo sva lova uvek isplanirana i potrošena i pre nego što je fizički imama. Možda zbog toga jer mi je malo, ili se jednostavno uvek nađe nešto za kupiti. Nadam se da ću saznati uskoro

Dosta ljudi koje pratim na netu već planiraju o štednji, ulaganju, ja nažalost nisam došao do tog nivoa JOŠ. Pa da krenem…

Redovno održavanje mog bajsa, ove godine je počašćen novim sicem, lancem, slik gumama, spremne su za ugradnju nove ručice kočnica i pakne, a kupio sam i multifunkcionalni Kellys ključ.

Na sobnim vratima se sada nalazi šipka za zgibove, pazario sam nov računar i monitor, i napravio još jednu kamenu baštu sa potokom i jezercetom. Letos sam posetio subotički festival Trenchtown.

Okrečili smo sobu, dodali stolicu-fotelju, novi luster i ormarić sa fiokama. Obnovio sam kućni alat, čekić, libela, metar, napravio novu ulaznu kapiju i izbetonirao prilaz.

Kum nije dugme pa je i na svadbu otišlo dosta love. Pazario sam USB sitck, Canon digitalca, i redovno obnovio Flickr nalog. Svakog meseca deo para je otišao na ADSL i RapidShare.

Poklon zvučnici mom šogoru, domaće konjske kobasice za nadolazeću zimu/proleće. Od tehnike je tu još aparat za brijanje Philips i tajmer koji u definisano vreme pali/gasi struju. Elektronska vaga, stol sa velikom pločom za računar i DVD player i Palm Treo 680. Moguće da sam nešto izostavio ali je to to za sada.

Na čega ste Vi potrošili svoje krvlju zarađene novce ?

Devojka već duže vreme planira da pazari Nokiju 6300. Zadnja 2 meseca mu je cena bila oko 140 evra, u nekim prodavnicama i do 150, 160.

Međutim večeras odem na mobilnisvet.com kad ono sve cene više za 30-40 evra?! Čak i moj SE M600i koji je bio do nedavno 140 evra, sada košta 158 i to ga ima samo u 2 prodavnice.

Razlog za sve manju ponudu i skuplje cene je poseta inspekcije, kako se priča po Benchu…

Mislim da je ovo samo privremeno “plašenje” i da će i dalje biti polovnih telefona ispod tezge koji su dopremljeni sa inostranih mreža. Živi bili pa videli, uzdrvlje!

Zanimljivo mi je kada u prodavnicama vidim domaće proizvode na kojima je pored mašinskog puta čak i ručno hemijskom precrtan svaki albanski distributer, žalim te ljude koji su svaku kesicu ili pakovanje morali da “firkaju” Ali eto naređenje je stiglo od “gore” pa što se mora nije teško.