Plan je bio da se biciklom za 4 dana odvozi oko 300km. Oko 270km oko Balatona i još 30ak po Budimpešti. Krenuo sam iz Subotice biciklom do mađarskog sela Kelebija, gde sam se u 6 izjutra ukrcao na voz a bicikl stavio u specijalan vagon namenjen za njih. Nekom srećom sam dobio popust 50% na povratnu kartu Kelebija – Šiofok, inače košta oko 50EUR.

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Stigao sam do Budimpešte oko 9 gde su mi se priključili drugari, a i morale se presedati jer nema direktnog voza do Balatona iz mog pravca. Šiofok je najveći grad na Balatonu, dođe nešto kao Bar u Crnoj Gori s tim da je oko celog Balatona postavljena pruga… Dakle, presedanje, Budimpešta – Balaton još 2 ipo sata vožnje vozom.

Prvi dan

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Ovo sve ulazi u prvim dan, oko 15h smo se već kupali u Šiofoku što smo jedva dočekali zbog velike vrućine u putu. Za taj dan je bilo rezervisano dodatnih 30km za zagrevanje i noćenje u kući prijateljice na obali Balatona (predivan zalazak sunca).

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Drugi dan

Sledeća destinacija je na oko 70km, mesto se zove Keszthely. Na obroke smo trošili oko 500 foriniti po glavi što je oko 200din. To je uvek bila kifla ili zemička, salama ili kobasica, voda i ledeni čaj. Dobro je što duž puta ima mnogo prodavnica i marketa pa ne morate hranu kupovati unapred. Biciklistički put tz. “Balaton Kur” je označen zelenim znakovima sa žutom biciklom. Znakovi su dobro raspoređeni ali ipak nekada morate bolje da pogledate, sledite intuiciju, odnosno biti uvek svesni sa koje ste strane i gde je jezero. Mapa Balatona neka uvek bude u džepu. Na znakovima je takođe uvek napisan sledeći veći grad kojem se približavate.

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Mi smo krenuli krug na levo, ali isto tako možete odbrati i suprotan smer, takođe je označen. Tog dana je baš bio dan državnosti pa nam je Keszthely priredio divan ulični vašar sa fantastičnim vatrometom koji je trajao 20min!

From Krug oko Balatona (Mađarska)

U ovom gradu smo prvi put kampovali, kamp je pogodićete na obali Balatona, ima svoju plažu, svoj bazen, uredan toalet i tuševe. Nosili smo šator pa nas je noćenje u kampu izašlo oko 7EUR po glavi zajedno sa boravišnom taksom. Testiranje raznih mađarskih piva je bio neizostavan ritual što savetujem svima koji vole tečni hleb.

Treći dan

Trećeg dana su se mišići namestili, bili su spremni za 100km i da pređu prve ozbiljnije uspone. Trebalo se popeti na poluostrovo koje je ujedno i brdo Tihanjy. Ovde smo fino odmorili i gledali najbolji pogled na Balaton jezero. Celo se vidi a možete uplatiti i dvoglede. Spavanje je u mestu pored, koje je pravi morski grad, Balatonfured. Prelpo šetalište od kamena i mermera, mnogo restorana i picerija, živ grad, barem dok traje turistička sezona.

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Mi smo klopali u pečenjari za oko 700 forinti, kobasica, krompir, hleb, pivo, sve ostalo je dosta skuplje i iziskuje veći budžet.
Kamp u Balatonfuredu je najveći koji sam video i u životu i oko Balatona. Ogroman bazen, takođe svoja plaža, celokupan sadržaj: prodavnice, internet, hrana, surfanje po jezeru, mašine za brzo pranje veša, tuševi, šporeti… Ako ne želite da vučete šator možete iznajmiti njihov, ili da odaberete neki od 5-6 vrsta kućica za svačiji džep. Super letovalište za roditelje sa mlom decom.

Naglašavam malom decom jer je za njih Balaton idealan. Nije dublji od 1,2m :) možete bez problema šetati 200m od obale a na nekim delovima će vam voda biti tek do pupka.

Četvrti dan

Četvrti i poslednji dan, trebalo je preći oko 70km, ponovo do polazne tačke Šiofoka. Ovo je najbrža deonica, ima dosta nizbrdica, malo penjanja a vetar je bio u leđa skoro celog puta. Poslednji put se kupamo i beležimo predivan pogled na klupama ispod kojih je provalija do jezera. Neopisiv je osećaj sreće koji navire kada se odmaraš i razmišljaš da si juče još bio na drugoj strani jezera. Prosečna brzina je ovde bila oko 26km/h.

From Krug oko Balatona (Mađarska)

Voz za Peštu je bio u 15h, okupali smo se poslednji put, pojeli hamburger, obezbedili se vodom i pošli na stanicu. Zaboravih napomenuti da smo tokom 4 dana vožnje pravili velike pauze za kupanje, dan je izgledao ovako: vožnja, hrana, kupanje, vožnja, hrana, kupanje, pivo, spavanje.

Saveti

Nemojte ići na štrandove koji se plaćaju, uglavnom pre ili posle njih ima besplatna gradska plaža ili mesto za pecanje, tu je ista voda, kao na štrandu. Pesak je podloga Balatona, a voda je izuzetno čista i prijatna.

Između obroka jedite bonžite i uvek pijte dosta tečnosti. Ako ste skloni sunčanicama stavite neku belu kapu ili majicu na glavu, sunčane naočare su obavezne.

Obezbedite sebi udoban sic, ništa nemojte nositi na leđima. Za teret služi prtljažnik sa bisagama. Tamo će vam stati sve što vam treba i za nedelju dana puta.

Dobro pogledati vozove, sa kojih stanica kreću (Budimpešta ima 4 željezničke) i pogledati da li voz ide svaki dan ili samo vikendom i praznicima.

Sredite menjače, neka šaltaju sve brzine. Proverite pakne na kočnicama, dosta se koriste. Pregledajte kasetu, odnosno zubčanike da nisu potrošeni, na putu ima servisera ali će vaš tamo uvek duplo koštati popravka nego da ste to na vreme obavili u svom gradu.

Uvek tražite što veće prodavnice u večim gradovima jer ćete jeftinije proći. Gledajte druge bicikliste, dokle god ih ima na dobrom ste putu.

Savetujem gume sa kramponima jer staza nije uvek savršena betonska.

Šta poneti

Spisak stvari koje sam ja nosio je samo da vam olakša početak pakovanja:

- mapa balatona
- vreća za spavanje
- wc papir
- 2 unutrašnje gume
- pumpa
- fleke za krpljenje
- velik oštar nož
- naočare
- bela kapa
- univerzalni ključ za vaš bicikl, imbusi
- kupaći
- peškir
- papuče
- prednje i zadnje svetlo
- mačije oči na žbice točkova
- bidon
- kabanica
- majice
- šampon
- planinarski kanapa 5m
- LED ručna lampa
- šibice
- trenerka
- pasta, četkica
- čarape
- gaće
- tanke duge majice
- šator
- forinte
- euri (za ovaj put potrošeno 100EUR)
- pasoš

* Sigurno sam nšto izostavio pa slobodno pitajte ako planirate ovakav poduhvat.

Na red je došao Chrome, sećam se dana kada je izašla beta, tada je već bilo i Twittera pa se vest o dozvoljenom downloadu bete brzo širila. Probao sam ga ali nisam odmah počeo non stop da ga korisnim. Trebalo je da prođe jedno pola godine kada prelazim fulltime na njega.

Razlozi za podršku i korišćenje Chroma:

• Munjevito brz rad na adresama Youtube, Reader, Gmail, Docs za razliku od konkurencije
• Sinhronizacija podešavanja, bookmarksova, tema i extenzija u Gmail acount

(Opera je bila na dobrom putu ali nikada tu sinhronizaciju nisu ispeglali do kraja) Recimo jedna sitnica gde Chrome pobeđuje je da čak zapamti raspored linkova u Bookmarsk baru što vam uštedi sigurno 10 minuta, Opera sve pretumba.

• Vrlo retko se desi da Chrome prestane da radi

Slučajevi su ako se recimo računar ne gasi 10 dana a odete na neki slabije optimizovan sajt pa tu pukne, ali to je stvarno retko i naravno kada se upali ponovo kreće tamo gde je stao.

• Ugrađen Flash player

Chrome priča me jako podseća na Appple i iPhone. Čekali su čekali dok je Firefox grabio da pobedi Explorer, uzimali dobre fore od Opere i paf, napravili po meni trenutno najbolji browser sa svim dobrim osobinama konkurencije. Očigledno je to dobar model opservacije konkurencije i objavljivanje u pravo vreme.

Chromovoj popularnosti je sigurno mnogo doprineo agresivan marketing koji Google nije stidljivo koristio, ali definitivno imaju dobar proizvod zbog čega mi nije smetalo preterano reklamiranje.

Kao što sam nekada preporučivao Operu svim prijateljima, sada to mesto definitivno zauzima Google Chrome.

update 3.10.2010. Jutros sam shvatio zašto Chrome sada postaje polako najbolji browser. Sećate se da vas na kraju instalacije priupita da li želite da pomognete Chrom timu šaljući ima svoje podatke (kako koristite chrome) eto zato.

Ženin brat je išao kod nekog biomeda ili mediotekara ili tako neki sličan naziv za čoveka koji leči svojom unutrašnjom energijom. Izlečio mu je asmu svojom energijom i naučio ga je kako da skoncentriše svoje telo ako opet dođe do napada gušenja. Nije morao da koristi pumpicu i sada je skroz ok. Nije mu ništa naplaćivao za seanse jer je bio mlad.

- većina ljudi poveruje u priču koja je gore ispričana, mali deo ljudi ne, u nastavku sledi objašnjenje zašto ne treba verovati tzv. šarlatanima. Ovo nije ubeđivanje, ovo je samo osvrt na drugu stranu.

————————————————-

Dosta dugo postoji James Randijeva fondacija koja nudi $1000000 osobi koja pod laboratorijskim okolnostima dokaže bilo kakvu paranormalnu moć. Naravno, suma još uvek stoji na računu. Zapitaj se zašto, kada već na sve strane postoje ljudi koji od jutra do mraka prenose energiju i leče i mlade i stare i žive i mrtve…

Fora kod astme je to da je dosta lako lečiti prevencijom i kontrolom. Moj burazer je kao klinac isto bolovao od dosta jake hronične astme, i prošlo mu je relativno brzo zahvaljujući lekarima i lekovima, i gle neverovatnog čuda: kad se izlečio, ni on nije morao da koristi pumpicu!

Brat verovatno nije ostavio sve lekove i pumpicu u trenutku kad je otišao kod tog šarlatana, ne? Nije li više verovatno i logičnije da je prošao kroz veoma normalnu i uobičajenu fazu poboljšanja bolesti, koji se baš ukrstio sa sastancima sa magičnim vračem? Koji naravno da nije naplatio jer je znao da će kasnije da priča o tome kako je taj čovek divan i uspeće da ubedi još 10 osoba o lekovitim energijama koje je preneo.

To da ako njemu iz nekog razloga nisu naplatili ne znači da od drugih neće uzeti pare.

Kao i uvek, rekla-kazala, ništa od dokaza. Ništa od brojeva, ništa o tome koliko je osoba izlečio taj lik, koliko njih nije. Samo glasine.

Nadrilekari su veoma dobri u tome da iskoriste naivitet. Za sve dobro što se desi sa osobom kažu da je to njihova čudesna energija, za sve loše kažu da su to negativne energije, demoni, zli štrumpfovi, ili što u tom trenutku najviše odgovara.

Ne postoji nikakav dokaz za prenos ikakve energije između dve osobe. Sem naravno ako jednog ne drmne struja pa prenese električnu energiju na sve koji ga pipnu :)

I zapitaj se zašto do sada niko nije uspeo da dokaže da ta takozvana energija postoji?

No, svako može da veruje u šta želi i ako neko misli da će mu biti bolje “prenosom” nekih imaginarnih “energija”, to je svačija lična stvar.

Meni je jedino užasno da te varalice i obmanjivači iskoriste ljude i zarađuju na njima u stanju kad su nezaštićeni, slabi, bolesni.

Evo iz tvog primera se vidi da je čak i mlade, zdrave i pametne ljude dosta lako ubediti na stvari koje jednostavno ne postoje, kamo li one koji misle da im je to zadnja šansa da ozdrave umesto da se drže upustva iz nauke i zdravstva koji su položeni i ispitani tokom decenija. Strašno… Kaznio bih te razmetljivače tako da im nikad u životu ne bih pružio nikakvu lekarsku uslugu čak i da su u životnoj opasnosti, pa da vidim kako će da pomogne ta čudesna energija njihova.

Često naši razgovori mogu lepo da sačine jedan ili više blog postova, ovo je današni transkript a verujem da će ih biti više:

Q: Koji je tvoj stav o miševima generalno?

A: U principu nemam ništa protiv miševa, ja kad sam ih pohvatao na Kelebiji, odneo sam ih u šumu i pustio ih. Kod nas su nagomilali hranu u njihove male kolibe. Verovatno su je doneli iz smeća i od kokoški. Pa uđu na toplo… ima ona plastična hvataljka za miševe, ne ubije ih samo se zaglave. Lepo kupiš 2-3 komada pa ih postaviš po garaži. Kasnije ih pustiš negde nek žive u miru kod drugih miševa.

- Ja: a ha ha ma ja ih lepim na kobasicu sa mišomorom.

Q: Golubovi su takođe poznati prenosioci bolesti, pogotovo u gradskim sredinama, šta misliš o njima?

A: Više mrzim golubove nego miševe. Miševi ne prenose bolesti opasne za ljude, golubovi su mnogo opasniji, pošto prelete veće razdaljine.

- Ja: Šta misliš jer ima više miševa ili golubova ?

A: Miševi ne vole baš urbanu sredinu, pa ih u gradu ili frekventnim naseljima ima sigurno malo. U tim delovima i vidiš više golubova… ali predpostavljam da tu u našem kraju ima dosta miševa. Sve u svemu, u životu sam se sreo sa mnogo više golubova nego miševa.

- Ja: Zato što golubovi spavaju noću kao i m.

Q: Kako bi završili ovaj krug logično je pitanje šta misliš o mačkama?

A: Baš zato volim mačke. Nezavisne su i samostalne. Mogu i same da žive bez problema… psi su u fazonu “JAOOO VOLI ME VOLI ME VOLI ME VOLI ME” :D Jako mi zna dojaditi pas na kod mojih starih. Stalno nešto grebe vrata, skače ko lud, trčkara za mnom, cure mu slina iz usta kad te vidi, kao neki imbecil… a za mačku dugo nisam znao ni da je naša :) psi su najveće ulizice.

- Ja: Ne volim ih baš zato što su tako ponosne i boli ih kurac i vole bilo koga ko ih pomazi ili im da hranu i zato što se vežu za kuću a ne za gospodara, i zato što zajebavaju pse.

A: “Ponosne i boli ih kurac”, to da, ali je baš za pse je mnogo karakterističnije da vole bilo koga ko ih pomazi… Mačke se obično vežu za jednog čoveka, i to veoma, ali samo u tom slučaju ako se odnosiš prema njima sa poštovanjem. Ukoliko ih čak i malo ignorišeš ili ne obratiš pažnju na njih koliko očekuju od tebe, posle izvesnog vremena ne osećaju nagon da ostanu oko tebe. Kao žene.

U ovoj sredini su baš zato takve mačke kako ih opisuješ pošto ih mnogi imaju samo da budu oko kuće i ne vode brigu o mačkama koliko one očekuju ljubav od gospodara… Psi su jednostavno odani, bez ikakvih suvišnih misli pošto gledaju na tebe kao vođu čopora, dok mačke više kao na nekog na istom položaju kao što si i ti. Mačku više treba smatrati prijateljem i odati poštovanje na isti način, i onda će se ponašati kao i što očekuješ to od prijatelja.

Imao sam mačke kao klinac koje su se odvajale od mene samo kad nisam bio oko kuće ili su eventualno otišle u igru ili lov…

A psi su me napadali bez razloga, dva puta su me ujeli samo zato jer su čuvali hranu. Jednom sam skoro umro pošto mi je pregrizao venu, špricala mi je krv na sve strane. Da nisam imao nikoga u blizini ostao bih na mestu mrtav.

Ali ne mrzim pse uopšte, volim ih jako. Ali ne toliko koliko mačke… u stvari volim sve životinje, od odomaćenih najviše mačke. Više su mi slične ljudima.

Psi su mi nekako dvodimenzionalni. Programirani su za sledeće: čuvaj kuću, laj kad neko prođe ispred ograde, raduj se kao da si na drogi kada ti je tu gospodar, i ako ovo znaš onda znaš 99% psa, a mačke su tajanstvene, retko da nađeš dve koje su ponašaju na isti način. Opet, ko žene :D i predu kad ih miluješ, kao žene :D

Nisam opčinjen mačkama ali volim kad neko ima složeniju ličnost od osnovno programiranih.

Q: Sigurno imaš još nešto da dodaš, očigledno je da ti mačke daju insipraciju?

A: Ah, imam :) , u vezi mačaka i pasa, znaš šta mi je još interesantno? Žene uglavnom više vole mačke, a muškarci pse. Mislim da je baš zbog toga što muškarci imaju jednostavniju, direktniju, a žene komplikovanu, zamršenu dušu, pa se mnogo više vežu sebi sličnima…

Na primer pogledaj kako klinci, čak i oni mirniji, obožavaju da muče mačke. Ima za to razloga, verovatno da osećaju da su mačke mnogo ranjivije i slične devojkama, pa na njima iskaljuju frustracije koje osećaju prema suprotnom polu… :) mada, mučenje životinja ili tuča je više znak kompleksa niže vrednosti… :) Primetio sam npr. kad idem na utakmice najvatreniji i oni koji prvo uleću u tuču, su uglavnom puni kompleksa. Ljudi koji su pomireni sa sobom, i koji su svesni svojih kvaliteta a i nedostataka, obično ne izazivaju, nemaju ekstremne ideje, nisu religiozni…

Putovali smo Železnicom Srbije do Bjelog polja gde nas je do Sutomora dovezla Železnica Crne Gore. I na ulasku i na izlazu iz CG legitimisali su nas samo naši policajci a sa carinom i pregledom stvari nismo imali problema. Posle 16 sati puta iskrcali smo se u Sutomoru gde smo se taxijem odvezli do Bečića i hotela Alet Moc. Sa nama je putovao još jedan par pa nas je taj put koštao 10€. Inače je vožnja za tu destinaciju 20€. Na recepciji hotela smo se na brzinu prijavili, platili boravišnu taxu od 21€ i dobili ključeve od svoje sobice. Sve je čisto, ljudi kulturni i ljubazni. Pošto je ovaj hotel građen ’69 god. podseća na komunizam ali uprkos tome je lepo održavan. Ceo komplex se sastoji od 6 paviljona sa ukupno 200 soba, salom za ručavanje, kafićem i dva sportska terena. U prelepom dvorištu hotela sam prvi put u životu video drvo nara sa plodovima koji su bili na pola svog sazrevanja. Palme su svakako neizbežno rastinje i ima ih baš dosta.

Pošto smo uzeli polupansion, prvi obrok nam je bila večera. Samoposluživanje tj. švedski sto nam je baš odgovarao a hrana je bila raznovrsna. Pečene ribe i pekarskog krompira je uvek bilo a smenjivali su se piletina, rolati, bečke šnicle itd. Od priloga smo najviše konzumirali kukuruz mada je tu bio i grašak, šargarepa, krompir pire. Zaboravio sam reći da je supica i čorbica takođe bila svakodnevno ma meniju što nam je baš odgovaralo. Salata klasika, paradajz, kupus, krastavac, a desert je bio ili neki sitan kolač ili pomorandza. Sve u svemu i mi Vojvođani smo se pošteno mogli najesti ;)

Jedino vodu česmušu nismo konzumirali. Preko puta hotela je bila prodavnica gde smo se snabdevali i isprobali skoro sve domaće i hrvatske flaširane vode. Prosek boce od 1,5l je bio 0,80€. U ovom super marketu sam i saznao da Crnogorci dinju nazivaju pipun, :) cene svih namirnica su skuplje u rasponu od 20 do 30%.

U plažnim kafićima cene sokića i točenog Nikšićkog piva su po 2€ a espresso je od 0,80€ do 1€.

Svako jutro smo oko 10 već bili na plaži i ubrzo smo ih upoznali sve, mislim da ih ima oko 5 sa Rafailovićima. Svaka plaža ima svoj naziv i tablu sa uslugama koje pruža. Suncobran i ležaljka su po 2€ a ako se uzme komplet; 2 ležaljke i suncobran, cena za ceo dan je 5€. Ovo se odnosi na jednu polovinu plaže jer je svaka podeljena na 2 jednaka dela od koje je drugi potpuno slobodan. Mi smo se odlučili za plažu koja nudi suncobran od trske jer se kroz platneni gadno pocrveni!!

U Bečićima su plaže šljunkovite sa razlikom u krupnoći šljunka, od najvećih oblutaka do najsitnije frakcije.

Na šetalištu su se naravno nalazili razni kiosci sa palačinkama, roštiljima i pizzama na parče. A u drugom delu, lanac restorana sa jelima po narudžbi. Palačinka sa eurokremom i plazmom je 1€ kao i parče pizze, a pljeskavica je 1,5€. Za jelo po narudžbi (morski plodovi na primer) potrebno je da izdvojite od 6 do 12€. Ima stvarno lepih restorana na obali kao što je na primer “3 Ribara” gde sam sa velikim gurmanskim apetitom pojeo lignje na žaru sa svim prilozima koje slede uz njih. Zanimljivo mi je bilo sto su nam naplatili i hleb :).

Probao sam još i tzv. “Jadranski tanjir” gde se u porciji za 8€ dobiju takođe lignje, jedan škamp, dve neke manje ribice u celo i jedan riblji filet. Restovani krompir sa blitvom je bio stvarno ukusan jedino mi skamp baš nije najbolje legao, mada mislim da može bolje da se pripremi…

Pored restorana na obali ima mnogo ruskih hotela a naravno i ruskih gostiju. Non stop se u prolazu plažom ili šetalištem čuo ruski jezik tako da smo ga se baš naslušali. Njima je ovde extra, Rusi su došli iz svih društvenih slojeva i verujem da im je recimo naspram Moskve Crna Gora super jeftina, čak i ako su na moru.

Pošto sam već počeo da pišem o Rusima rećiću još par detalja. Onaj ko je ranije boravio u Bečićima sigurno pamti tunel za pešake koji ispod manjeg brda vodi do Slovenske plaže tj. kasnije Budve. I ove godine smo se uputili prema njemu ali sam se iznenadio kada nismo uspeli iz prvog da ga pronađemo. Ljubazan meštanin nas je uputio da se iza hotela Bellivel sada nalazi samo početak tunela koji je zbog izgradnje mega komplexa na pomenutom brdu zatvoren i premešten na samo brdo. Tako smo za nekih 5 minuta hoda preko drvenih stepenica prešli to brdo. Na ogradama su bili prikazani 3d planovi i skice šta su Rusi tu sve zamislili da izgrade. Bukvalno žele da naprave mali Dubai od ovog dela primorja! Na završetku drvenog stepeništa noge su nam kročile na novo i prelepo šetaliste Slovenskom plažom pa sve do početka Budve. Pod je obložen nekim novim materijalom, podseća na topljivu stenu, prelepom pogledu na more i obalu možete da uživate sa klupica i sedalica koje su sa obe strane. Neke su uklesane u stenu tako da deluju baš zanimljivo a pre svega je sve to uklopljeno u prirodni ambijent. Na pločici smo pročitali da je celo šetaliste urađeno za 12 dana što nas je još više zadivilo i već nas teralo da maštamo kako bi bilo prelepo da se ovo proširi i dalje. Sve preporuke za šetnju ovim delom!

Sa plaže se selim u more. Voda je bila izuzetno topla. Jedino razočarenje sam doživeo kada sam gnjureći uvideo da podvodni svet ni približno nije bogat kao u Čanju. Samo na jednoj plaži, na levom kraju Bečića je bilo zanimljivo gnjuriti i družiti se sa morskim ježevima, školjkama a izbrojao sam i 5-6 vrsta riba.

Zamenu za duga ronjenja zamenili su poveći talasi poslednja 2 dana u kojima sam se kao dete od 5 godina igrao, bacao i prevrtao. U nekim naletima su baš bili jaki tako da su bez problema mene od 86kg rušli ko domine.

Onima koje talasi nisu mogli da zabave tu su naravno bile pedaline, skuteri, i za mene novi sport para sejling: gliser se nalazi na nekih 200m od obale, prikače na tebe otvoreni padobran koji je sajlom na odmotavanje prikačen za čamac. Kada se padobran napuno vazduhom onaj ko je za njega vezan počinje da leti u visine koje nisu baš male, gliser ga provoza 2, 3 puta duž plaže gde on od gore sigurno ima fantastičan pogled a zatim se bezbedno spusti u čamac jer ga ovi postepeno dovuku.

Pošto smo uhvatili 7 sunčanih dana morali smo se pridržavati pravila pa smo tako od 12 do 16h boravili u debelom hladu hotelske sobe ili slično zbog jakog sunca koje smo hteli da izbegnemo. To vreme smo taman iskoristili za ručak i popodnevni odmor.

Poslednji dan smo imali samo doručak gde smo uvek imali 2 vrste sira, šunkarice, parizeraz, prženice, kajgane, krofni, maslaca i marmelade. A od napitaka jogurt, kafu, čaj i mleko. Taj dan je prepodne padala kiša koja je predhodila grmljavinom od 1,5h kakvu u životu nismo culi.

Dakle odjavili smo se, pokupili svoje lične karte i opet taksijem krenuli u Sutomore na željezničku stanicu. Prijepolje i jos 4 dana odmora su nas čekali.

Sada je 01am, 15. jul, sedim u vozu i pišem ovaj post, a kada dođem pred svoj desktop sledi ubacivanje slika i publishing. Mislim da mi je ovo najduži tekst do sada i baš sam imao želju da ovo letovanje pretvorim i u pisanu reč.

Ostatak fotografija sa letovanja možete pogeldati ovde.

Prošao je vrlo pozitivno. Upoznao sam mnogo ljudi i čuo interesantne priče. Saznao da čovek koji sedi pored mene radi na tome i tome, da je uradio taj i taj sajt.

Sit se ispričao sa devojkom iz Positive-a. Čovekom koji sa Pecom radi Vesti.rs, momcima is Internet ID-a, Varagićem.

Bio je i jedan student koji je došao da vidi šta su tu dešava i priča.

Upoznao sam Vranca sa Twittera. Pričao sa čovekom koji je radio Formaxstore itd. Tu je bio i Steva Majstorović koji se izvukao od poziva na večeru zbog malecke ćerkice koja je pod hitno zahtevala kupanje ;)

Oduševljenje i čuđenja je bilo na pretek. Generalno su jako kvalitetna i bitna ovakva okupljanja jer se puno toga nauči. Takođe je bitno da i Vi nekoga naučite nečemu, bliže mu objasnite tematiku kojom se Vi bavite.

Ono što je cilj meni i Aleksandru (vlasniku VIZIOshopa-a) je da napravimo OpenCoffee i u Subotici, a kasnije organizaciju poseta jednog grada drugom i obrnuto.

Zato subotičani, ostavite dole komentar kako bi imao vašu e-mail adresu radi kontaktiranja kada konkretizujemo priču oko subotičkog OC pionir okupljanja, priče oko sajta i sl. A do tada opencoffeenovisad.org

Na Lifehackeru sam pročitao članak koji me je nadahnuo na ovu temu. Ona je ižvakana i prežvakana ali uvek dobrodošla onima koji se bore sa svojim kilama i zdravljem.

Pre 3-4 godine sam imao 75kg i godinu dana pre nego što sam prestao da treniram ugojio sam se 10ak kila. Sada sam na 87 i tu stojim bez većih varijacija. Kada sam se ugojio nekako sam sam od sebe počeo manje hleba da jedem, skroz opušteno i neprimetno. Takođe sam počeo mnogo sporije – duže da jedem. Lepo sažvačem hranu i još više uživam u njoj.

Primenio sam jedino pravilo koje sam striktno naterao sebe “jedi dok prvi put ne osetiš da ti je dosta“. Ako i ostane nešto u tanjiru, neće se baciti jer i moj kucko Walter mora da dobije obrok, tako da sam foru “da se ne baci” prevazišao.

Volim sve da pojedem, testenine i fastfood su često na meniju, i obavezno 3 obroka na dan. Doručak oko 10h, ručak oko 16h i večera oko 21, a između 3-4 čaše vode ili druge tečnosti.

No dosta o meni, ono što želim da Vam pričam je to da ljudska psiha radi tako da ako recimo jedete čips, nešto vas tera da morate isprazniti kesicu do kraja, popiti sav sok iz čaše ili pojesti sve iz tanjira, da to bude prazno.

Naravno prave se i velika pakovanja čipsa, keksa, i ostalih grickalica i njih morate uvek do kraja da pojedete jer ne daj bože da nešto ostane, da je otvoreno a nije pojedeno, greota… Okanite se toga.

Mislim da japanci imaju sjajan način za dijetu, pravilo je jednostavno: jedite iz malih porcija-malih tanjira sa malom kašikom i malom viljuškom, recimo supicu iz šolje za čaj, sa kafenom kašičicom a meso i krompir u tanjiriću od kafene šoljice.

Da se vratim na članak na LH-u gde kažu da ako sporije jedete telo ima vremena da skonta kada Vam je dosta, što se ne može desiti ako trpate na brzinu ogromnu količinu.

Francuzi su veoma dobri u ovom primeru, oni jedu male porcije i ne žure da završe svoj ručak, zato su generalno mršaviji od amerikanaca recimo.

Eto par saveta koji uz svakodnevnu šetnju mogu vrlo lepo da Vam pomognu, u pre svega zdravijem životu a kasnije i u gubitku suvišnih kilograma ;)

Nisam od ljudi koji vole – mogu da štede, kod mene je gotovo sva lova uvek isplanirana i potrošena i pre nego što je fizički imama. Možda zbog toga jer mi je malo, ili se jednostavno uvek nađe nešto za kupiti. Nadam se da ću saznati uskoro :)

Dosta ljudi koje pratim na netu već planiraju o štednji, ulaganju, ja nažalost nisam došao do tog nivoa JOŠ. Pa da krenem…

Redovno održavanje mog bajsa, ove godine je počašćen novim sicem, lancem, slik gumama, spremne su za ugradnju nove ručice kočnica i pakne, a kupio sam i multifunkcionalni Kellys ključ.

Na sobnim vratima se sada nalazi šipka za zgibove, pazario sam nov računar i monitor, i napravio još jednu kamenu baštu sa potokom i jezercetom. Letos sam posetio subotički festival Trenchtown.

Okrečili smo sobu, dodali stolicu-fotelju, novi luster i ormarić sa fiokama. Obnovio sam kućni alat, čekić, libela, metar, napravio novu ulaznu kapiju i izbetonirao prilaz.

Kum nije dugme pa je i na svadbu otišlo dosta love. Pazario sam USB sitck, Canon digitalca, i redovno obnovio Flickr nalog. Svakog meseca deo para je otišao na ADSL i RapidShare.

Poklon zvučnici mom šogoru, domaće konjske kobasice za nadolazeću zimu/proleće. Od tehnike je tu još aparat za brijanje Philips i tajmer koji u definisano vreme pali/gasi struju. Elektronska vaga, stol sa velikom pločom za računar i DVD player i Palm Treo 680. Moguće da sam nešto izostavio ali je to to za sada.

Na čega ste Vi potrošili svoje krvlju zarađene novce :) ?

Klasičan blog sa zanimljivim i bogatim sadržajem. Velike slike, nekad je to erotika, nekad zanimljive reklame, a nađe se i po neki interesantan video. U pazuma u radu jako dobro dođe kako bi se opustili, nasmejali i podelili link sa nekim.

PicVi.com

Click here to view the embedded video.

Sastojci:

- 0,5kg belog mesa
- pakovanje tortilja testa
- praziluk
- majonez
- 2 jajeta
- 1 pavlaka
- so, biber, vegeta po ukusu, kari, origano
- 300-400g pečurki
- jedna crvena babura (seckana na tanke rezance)
- trapist

Priprema:

U zagrejani tiganj sa uljem staviti seckani praziluk na tanke kolutiće, propržiti ga par minuta a zatim dodati sitne kockice belog mesa. Kada meso dobije svetlu boju (bude skoro pečeno) dodati gljive i pržiti sve zajedno dok gljive ne puste vodu i budu pečene. Na samom kraju dodati papriku i pržiti celu smesu jos 5 minuta. Začiniti po ukusu sa gore nabrojanim začinima.

Priprema preliva:
Umutiti 2 jajeta, celu pavlaku i majonez po ukusu. Dodati so i biber.

Kada je smesa u tiganju gotova, dodati pola preliva u nju i sjediniti – izmeštati kako bi se svi sastojici “umotali” u preliv. Sve to uraditi van šporeta.

U tortilje puniti smesu iz tiganja kašičicom tako da ne iscuri pri savijanju u “palačinku”. Svaku tortilju postaviti jednu do druge u vatrostalnu posudu i sve još jednom preliti drugom polovinom preliva. Odozgo se doda trenicani trapis i origano po ukusu.

Sve ide u rernu na pečenje oko 20ak minuta na 200 stepeni, kako bi se preliv stvrdnuo i sir dobio braon-narandžastu boju – zapečen.

Prijatno!

Uskoro ću opisati korak po korak kako je teklo prebacivanje starih postova i smeštanje na novi domen, ako se još neko odluči na sličnu rabotu.

Upravo mi je stigla ulaznica za Trenchtown festival u Subotici tj. na Paliću. Odlučio sam se za prvi dan zbog benda LET3 koji su me svojom energijom oduševili pre par godina kada su gostovali u Novom Sadu u holu SPENS-a. Festival se otvara već tradicionalno 1. maja za kada je zakazan i moj odlazak tamo. Sve ostale infomarcije vezano za sam događaj, rezervaciju karata, mape do etno kampa, spisak izvođača… možete pogledati na samom sajtu. Uzdravlje!

p.s. ako neko dolazi iz drugog grada slobodno se javite pa da se organizujemo – vidimo – upoznamo…

Tekst ispod sam našao na Wikipediji, da li neko od Vas čitateljki i čitatelja bloga ima još logičnije objašnjenje ?

The yawn reflex is often described as contagious: if one person yawns, this will cause another person to “sympathetically” yawn.[3][8] Observing another person’s yawning face (especially his/her eyes), or even reading about or thinking about yawning, can cause a person to yawn.[3][9] However, only about 55% of people in a given audience will respond to such a stimulus; fewer if only the mouth is shown in a visual stimulus.[10]The proximate cause for contagious yawning may lie with mirror neurons, i.e., neurons in the frontal cortex of certain vertebrates, which upon being exposed to a stimulus from conspecific (same species) and occasionally interspecific organisms, activates the same regions in the brain.[11] Mirror neurons have been proposed as a driving force for imitation which lies at the root of much human learning, e.g., language acquisition. Yawning may be an offshoot of the same imitative impulse. A 2007 study found that children with autism spectrum disorders, unlike typical children, did not yawn after seeing videos of other people yawning; this supports the claim that contagious yawning is based on the capacity for empathy.[12]

Gordon Gallup, who hypothesizes that yawning may be a means of keeping the brain cool, also hypothesizes that “contagious” yawning may be a survival instinct inherited from our evolutionary past. “During human evolutionary history when we were subject to predation and attacks by other groups, if everybody yawns in response to seeing someone yawn, the whole group becomes much more vigilant, and much better at being able to detect danger.”[5]

Shut the gates and sunset
After that you can’t get out
You can see the bigger picture
Find out what it’s all about
You’re open to the skyline
You won’t want to go back home
In a garden full of angels
You will never be alone

But oh the road is long
The stones that you are walking on
Have gone

With the moonlight to guide you
Feel the joy of being alive
The day that you stop running
Is the day that you arrive

And the night that you got locked in
Was the time to decide
Stop chasing shadows
Just enjoy the ride

If you close the door to your house
Don’t let anybody in
It’s a room that’s full of nothing
All that underneath your skin
Face against the window
You can’t watch it fade to grey
And you’ll never catch the fickle wind
If you choose to stay

But oh the road is long
The stones that you are walking on
Have gone

With the moonlight to guide you
Feel the joy of being alive
The day that you stop running
Is the day that you arrive

And the night that you got locked in
Was the time to decide
Stop chasing shadows
Just enjoy the ride

Stop chasing shadows
Just enjoy the ride